НОВА ЦРВЕНКА

Равно поље ко на ручном длану,
жуте главе сунцокрети дигли,
цврцчи пјесмом буде зору рану,
умиљати, рајски зраци стигли.

Путић пређе распуклу равницу,
и поскочи ка брежуљку меком,
зора прати звијезду Даницу,
да отплови небеском ријеком.

На брежуљку сеоце малено,
школско звонце једва да се чује,
плодно поље росом умивено,
на бандери чворак нешто кује.

Дом културе притисла самоћа,
звоник с крстом узвишено стоји,
испод њега солунац у бронзи,
давне битке са поносом броји.

Горостаси из битака славних,
сред равнице гнијездо савише,
потамњеше медаље, од заслуга давних,
уместо њих други ордења ставише.

Украј села Миркова Главица,
ту су кости солунских јунака,
а иза ње бескрајна равница,
дични понос младих потомака.

То сеоце, тај брежуљак меки,
гдје челичне почивају кости,
носим ја у срцу за вијек вијеки,
драги боже грехе им опрости.

Угљеша Слијепчевић